Sveti nered

To stotine žena jeca i plače.
Neka djeca pjevaju cigansku muziku,
dok on plače.
Njega nose na svojim čelima,
zakovan kao Hristov čavao.

Moje oči kvari vatra,
prži ih i jede.
Moja je vilica ispustila sve kosti.

Ljubi me danas, sestro.
Nemoj čekati kraj –
u maleni raj,
skovan za skovane od skoro.

Ne kidaj ruke djetetu.
Mi smo pošli za njima,
no nismo mogli pratiti njihov korak.
Glava je opet puna.
Bježim ja od njih.

Ne gledaj u ruke korijenja.
Moja je majka mrtva.
Čuvaj se od rata.
Nemoj da izgineš mlad.

Sebastijane,
drži žezlo u svojim rukama.
Prilazi polako danima,
oprezno,
kao da su oni bogo-ubice.

Nije kraj – raj.
Sve smo mogli da znamo.
Nismo otkrili ranjenu djecu ispod ogrtača –
oni su bili tek municija.

Ja sam danas metak
koji je ubica dželata,
i koji sebe strijelja u lobanju.

Drži me, drži, sestro.
Ne bježi od ovog rata.
Ne bježi od mene,
svoga brata.

Budi mene usnama svojim.
Izgori na vrhu dodira.

Dajana,
ja nisam imao dana za tvoje godine.
To samo snovi padaju po tebi,
kao ohlađena lava.

Još samo jednom –
drži mi sidro.
Obgrli me svojim rukama
oko vrata – napravi omču.

Dajana,
večeras idemo
samoubilački hrabro.