INRI

Bio je jak, bio je živ, sada je zakopan.

11.11.2020.

Dan kad su je odveli

Sanjam da trčimo po rubovima okeana.
Iza nas valovi tmurni rekvijum sviraju.

Ja sam ogolio svoje dlanove do kostiju - jednoj ženi.
Ona ih je slanom vodom okupala
pa umotala, kao da se brine.

One su sve prisutne i pristrasne.
Ja vrhove obraza nikad nisam dotakao.
Samo sam ćutke gledao kako gavrani kopaju oči.

Ti znaš da između harmonije i haosa razapet ležim.
Na jednoj strani ti, na drugoj otisak u situ sjećanja.
Moj grad je već odavno izgubio boju.

Sanjam da si tu, u daljini magla, oko mene mrtve glave.
Pokušavam te dozvati, a stid me obezglavljenih.
Pa plivam u njima i umivam se očima.

Sjećam se jednog susreta.
Plivala je rijeka, a mi je posmatrali.
Nosilo je drveće crno lišće, osakaćenih udova.

Pade mrak na moje otiske.
Sakri sve puteve kojim sam išao.
Sakriven od ljudi, gušim se u palači otkrivenja.

Ustupi mu moje mjeste.
Neka oči postanu žezlo, a iz tijela neka teče zlato.
Moji su prsti odveć zaleđeni.


Noviji postovi | Stariji postovi